lovke

Saša D. Lović
Najveći pesnik koji je ikada hodao kuglom zemaljskom ( za sve koji preozbiljno shvataju zamenicu Ja)

Uzevši i obzir da je ljudski um
čudo i da će ovaj tekst
svako protumačiti kako mu se hoće,
pisaću očigledno, bez simbola i metafora
i neću pisati između redova.
( prim. Autora )

Sve što sam Ja učinio, vođen Poezijom i grafemama kao sredstvom izražavanja moje genijalnosti , sada, u svoj toj istorijskoj veličini, izgleda kao da je to upravo ono što je trebalo učiniti, kao jedino moguće što je jedan Pesnik mog kova i mogao da učini.
Veličina izuzetnih mudrosti je u tome što dostignu pravovremenost te genijalnosti. Ja sam to postigao prvenstveno zato što sam, kao pripadnik klase stvaralaca, znao, u traženju, uvek da pođem od teorije Poezije, koju sam oplemenjivao praksom, i na toj praksi gradio nove elemente teorije.
Ja sam, kao niko pre mene, niko na celoj kugli zemaljskoj, imao tu sposobnost, da u razvoju sopstvene genijalnosti, na odlučujućim raskršćima prekretnicama tog razvoja, uvek nađem prava rešenja.
Prvo takvo raskršće je u izboru do takve Poezije koja će biti u stanju da organizuje grafeme kao sredstvo izražavanja moje genijalnosti i zauzme vodeću ulogu u svetskoj književnosti. Proces tog traženja postaje izoštreniji već 1988. godine, ali put, tada otkriven, postaje put Poezije tek 1997. godine , a to je onda kada sam Ja postao prvi čovek svetske avangarde.
Nije smo u pitanju suprotstavljanje efemernosti u Poeziji. I drugi su bili protiv efemernosti. Reč je u izboru rešenja, a Ja sam upravo to našao.
Prvo: Poezija se mora vratiti masama i usmenosti uopšte, i , pre svega, osloniti se na njihovu akciju.
Drugo: Pesnik na vrhu mora biti Čovek iz masa, onaj koji se dokazuje u svakodnevnim okršajima sa Neprijateljem usmenosti i iskonskog uopšte.
Od 1997. do 2001. godine, Ja sam, na prethodno nađenim rešenjima, stvorio monolitnu Poeziju kja je postala istinska Poezija masa i najznačajniji činilac u svetskoj književnosti.
Moja lična genijalnost, nema sumnje, dostigla je trajnu vrednost po tome, što sam Ja nalazio rešenja uzimajući u obzir sva prethodna iskustva, ranijih pokušaja Pesnika, nažalost neuspešnih ali izuzetne škole za Mene, uključujući i iskustva svih ranijih gibanja u svetskoj književnosti.
Ja sam u svemu tome Svoje osnovno usmerenje temeljio kako na teoriji Poezije tako i na praktičnom postavljanju Poezije u prostor. I da podvučem da Moj rad nikad nisam posmatrao izvan svetskosti i ispod položaja koji mu u svetskoj književnosti po zasluzi i pripada a to je sam vrh!
Ja sam, realno sagledavajući odnose snaga, i među grafemama kao sredstvom izražavanja moje genijalnosti, i u svetskoj književnosti uopšte, sagledavajući kretanja i posledice dubokih promena, koje izazivaju nova otkrića, stalno tražio i opet sa teorijskom osnovom Poezije Svoj put, Svoju samosvojnost. Zato sam i često govorio da ima mnogo Poezija, ali samo je jedan put do Nje.
I da zaključim: Ja sam pre svega onaj koji dela stvaralac. Takav sam izrastao u vodećeg Čoveka u svetskoj književnosti, takav sam izrastao u najsvetliju ličnost i u najautoritativnijeg vođu u istoriji čovečanstva. Za vas koji Me znate i volite, koji sledite moj put, biću uvek najdivniji čovek kome je sve ljudsko razumljivo. Za vas ću, s pravom, uvek biti Najveći pesnik koji je hodao kuglom zemaljskom.