• muse

    31 Jul 2010, 16:29 by milann89

    I am writing this journal to show off my love for Muse by presenting my favourites from each of their studio albums. My ranking obsession has finally led to my long-postponed album ranking list. I cannot say it's a definite list for each day brings another emotion connected to a Muse song or an entire album.

    The fact is, Muse is not a band which is positioned in my mind by the likes of a single album. The true greatness of Muse is delivered as a whole. An album isn't guilty of making me cry for just thinking of seeing them live. Muse as an extraordinary piece of art and energy, breathing through each of Matt's guitar riffs, Chris phlegmatic, but energetic live bass lines, and Dom's childish smile, is what makes the music of Muse so inspiring, emotional, enervating, epic and magical.


    From Showbiz to The Resistance - A Journey of anger, technology, sins, aliens and reigns

    1. Origin of Symmetry
    2. The Resistance
    3. Showbiz; Absolution; Black Holes and Revelations

    Separating Showbiz, Absolution and Black Holes and Revelations proved as an impossible mission. I tried giving them marks based on the arithmetic mean (by taking all songs of an album in consideration), but it was a tied score. Just another proof Muse albums cannot be categorised by quality that easily.

    Origin of Symmetry

    The epic one.

    Standouts: Plug in Baby, New Born, Citizen Erased, Bliss, Megalomania

    The Resistance

    The colourful one.

    Standouts: Uprising, Resistance, Undisclosed Desires, MK Ultra, Exogenesis: Symphony Part 1 (Overture), Exogenesis: Symphony Part 2 (Cross-Pollination), Exogenesis: Symphony Part 3 (Redemption)

    Showbiz

    The raw one.

    Standouts: Showbiz, Unintended, Uno, Muscle Museum, Sunburn

    Absolution

    The adjusted one.

    Standouts: Hysteria, Time Is Running Out, Sing for Absolution, Endlessly, Thoughts of a Dying Atheist

    Black Holes and Revelations

    The spacey one.

    Standouts: Map of the Problematique, Knights of Cydonia, Starlight, Supermassive Black Hole, Exo-Politics

    Origin of Symmetry remains as one of my all time favourites. It's epic, it's raw enough, the lyrics are great, and it is the master to Plug in Baby.The only tracks that don't impress me much are Feeling Good and Screenager.

    The Resistance is probably the most problematic album when it comes to Muse. Fans either love it or really hate it. I love it, although I realised its flaws that some fans couldn't tolerate. It's a fun album with the glorious Exogenesis symphony which itself should be enough to all of the "hard core fans". Even songs like Unnatural Selection and MK Ultra should have satisfied the "problematic" fans so they wouldn't be utterly disappointed. Undisclosed Desires isn't bashed as much as I've thought it would be. And Uprising is just a perfect pop song.

    Top 10 Muse songs

    1. Plug in Baby
    2. Map of the Problematique
    3. New Born
    4. Citizen Erased
    5. Hysteria
    6. Uprising
    7. Knights of Cydonia
    8. Bliss
    9. Unintended
    10. Starlight

    That's all from me now.
    Waiting for the next Muse album.
  • Malo zdrave mržnje

    20 Apr 2010, 15:03 by surovi

    Nisam mrzeo dugo. Moji drugari su i zaboravili kada sam poslednji put stvarno iskreno napljuvao nekoga ili nešto, onako iz srca.

    Postoje različiti nivoi mržnje, razni motivi, ali najbitnija stvar je da mržnja bude iskrena. Nisam dugo mrzeo zato što sam osetio da je moja mržnja bila počela da prevazilazi granice mene. To je opasna stvar pošto se onda zalazi u pipave vode difolt bezrazložnog mrzovanja koji se uglavnom bazira isključivo na pretpostavci da nešto nije kul, a to često nije kul. Mržnja je akumulativna "nauka" te se praksom stiče i određeni stepen intuicije u prepoznavanju i razlikovanju pravog od lažnog. Verovatno jesam pun govana, ali tvrdim da posedujem nepogrešiv lokator pravog i lažnog u stomaku. Posedujem, sagnite se ako ne verujete, ali tako je.

    Da konkretizujemo stvari malo. Današnja tema je Jónsi, pevač Sigur Rós-a i njegov solo album Go. Sve se svodi na to da je dotična mačka pičketina.

    Obožavam Sigur Rós. Mnogo volim taj bend, pre svega zato što je to jebeno pravi bend, a ne lažni. Sigur Rós je godinama bio onaj koji je pasivno i indirektno svojim radom srao po čitavoj muzičkoj sceni punoj govana. Biser kome niko nije mogao argumentovano da zameri na jebenom sjaju koji je bio u stanju da dopre do svačijeg srca. Svačijeg. Ko god mu je pružio poštenu šansu ili se navukao, ili je bio primoran da prizna da su Sigur Rós jebeno pobednički bend. Čista emocija zvuka u tekstovima koji se ne razumeju je uspeh koji ne znam da li je iko pre njih uspeo da probudi u meni. Jebeno ne znam šta pevaju, ali znam šta osećaju, ili šta žele da ja osetim. I to je uspeh, to je umetnost, to je ono zbog čega vredi živeti. Sreća.

    Onda krene pre x meseci da se šuška kako Jonsi sprema prvo neku saradnju sa njegovim gej partnerom, pa onda i solo album. U startu sam bio sumnjičav. Da se razumemo, ja Sigur Rós toliko volim da bi vest o eventualnom solo albumu bila samo čista injekcija zadovoljstva u venu, ali bio sam sumnjičav. I izađe album i pogledah album cover i proradi mi trulež u stomaku. Čim sam video kako izgleda prednja strana albuma znao sam šta me od zvuka čeka unutra. To što me je čekalo odlagao sam dosta, mrzi me sad da gledam kad je izašao album, nešto u januaru 2010, štagod, nisam hteo da slušam. Danas sam skinuo da počujem i gle čuda! Markov nepogrešivi lokator truleži u muzici ponovo se ispostavio kao tačan. Ovaj kreten je zapišao sve ono što je 10 godina stvarao sa Sigur Rós-om, sve ono što Sigur Rós nikada nije bio, i sve ono zbog čega sam ih voleo.
    Uzmimo sve stvari što Sigur Rós jeste, ne muzički, već kulički. E pa sve suprotno od toga je ovaj mali kurton pizdica govno jedno neotesano kojji je toliko pao u mojim očima da bih ga sada samo udario po sred nosa.

    Neću da ulazim u detalje što se albuma tiče, sve se svodi na to da je ovo bedan, ljigavi pokušaj popularizacije i približavanja ne znam kome. Nekoj kao široj publici? Alo bre Jonsi, ko će tebe da sluša a da nije već slušao Sigur Rós? Ko? E pa ti lažni ljudi, ti foliranti, eto ti ih, napuni im uši pičko jedna grozna, uništitelju pravih vrednosti, poserem se i tebi i jebenom celomm svetu u usta, mrzim vas sve , plače mis e koliko mi je žao, ali zagovnao si mi jedan od najdražih bendova u životu. Zagovnao si mi jer sad kad god budem pustio Sigur Rós, neću slušati samo Sigur Rós već i tebe, govno jedno lažno, prevrtljivo, gnjido gnjila.

    Sve u svemu, na albumu ima pola pesama na engleskom koje zvuče kao neki Sufjan-govnopraznoneiskreno-Stivens i Džoana-mnogosamkuldabihbiladovoljnoslušljiva-Njusom sa primesama Riki Martina i Marinka Rokvića. Druga polovina albuma je divna i zvuči kao Sigur Rós. Ali nije. Odakle ti ideja da izdaješ solo album i tu staviš Sigur Rós pesmu' Odakle a? Nije li ideja solo albuma, ako si i dalje u bendu, što jesi, da pokažeš neki drugi zvuk, nešto novo, što se ne slaže sa senzibilitetom benda? Možda ja grešim, ali naravno da nikada ne grešim što se ovih stvari tiče. Jonsi, ti si jedan lažan čovek i uništitelj svega lepog, što je najgore, onoga čega si i ti jednom davno bio deo. Teraj se. Plače mi se koliko sam razočaran.
  • 2009 - In Music.

    15 Jan 2010, 22:04 by milann89

    Favourite albums.

    1. Muse The Resistance
    2. White Lies To Lose My Life...
    3. Metric Fantasies
    4. Franz Ferdinand Tonight: Franz Ferdinand
    5. Bat For Lashes Two Suns
    6. Kasabian West Ryder Pauper Lunatic Asylum
    7. Blue October Approaching Normal
    8. Mando Diao Give Me Fire
    9. Kings Of Convenience Declaration of Dependence
    10. Yeah Yeah Yeahs It's Blitz!
    +
    Frankmusik Complete Me

    Favourite songs.

    Before anything, I'd like to point out the fact that I'm not going to enlist Muse songs from The Resistance album. Why? Because there would probably be 5/10 songs from the mentioned album on my list. So, I'll list them separately.

    1. Muse Resistance
    2. Muse Uprising
    3. The Exogenesis Symphony:
    Muse Exogenesis: Symphony Part 2 (Cross-Pollination)
    Muse Exogenesis: Symphony Part 1 (Overture)
    Muse Exogenesis: Symphony Part 3 (Redemption)
    4. Muse Undisclosed Desires
    5. Muse MK Ultra


    And now, the official Top 10 2009 tracks.


    1. The Fray You Found Me
    2. White Lies E.S.T.
    3. Franz Ferdinand Ulysses
    I know it's a 2008 song, but the album came out in 2009.
    4. Bat For Lashes Daniel
    5. Metric Gimme Sympathy
    6. Yeah Yeah Yeahs Heads Will Roll
    7. Frankmusik Confusion Girl
    8. Julian Plenti Games for Days
    9. Mando Diao Dance With Somebody
    10. Kasabian Fast Fuse
  • Top 10 albuma 2009.

    6 Dec 2009, 10:52 by Ivcha

    Moj prvi journal btw :))

    10. The Temper Trap - Conditions



    9. Peter Doherty - Grace/Wastland



    8. Marmaduke Duke - Duke Pandemonium



    7. Miike Snow - Miike Snow



    6. Phoenix - Wolfgang Amadeus Phoenix



    5. The Cribs - Ignore The Ignorant



    4. White Lies - To Lose My Life



    3. Stuttgart Online - Radost Svakom Domaćinstvu



    2. Maxïmo Park - Quicken The Heart



    1. Kid Cudi - Man On The Moon: The End Of Day

  • top 10 albuma 2009.

    2 Dec 2009, 02:48 by surovi

    10 - Julian Plenti - Julian Plenti is Skyscraper



    9 - Frusciante - The Empyrean



    8 - Son Volt - American Central Dust



    7 - Phoenix - Wolfgang Amadeus Phoenix



    6 - Tortoise - Beacons of Ancestorship



    5 - A.A. Bondy - When the Devil's Loose



    4 - Doves - Kingdom of Rust



    3 - Sparklehorse i Danger Mouse - Dark Night of the Soul




    2 - Eels - Hombre Lobo



    1 - Gomez - A New Tide



    I ovogodišnji pobednik, van svake konkurencije:

    0 - The Antlers - Hospice

  • Where The Wild Things Are OST @ Autabout

    6 Nov 2009, 22:06 by YangHaizi



    Jedna od omiljenih knjiga američke dece je Where The Wild Things Are koju je napisao Maurice Sendak. Sama knjiga ima tek nekoliko rečenica i većinu čine ilustracije, što je režiseru Spike Jonze-u olakšalo osmišljavanje scena i vizuelnih identiteta aktera, ali i postavilo lavovski zadatak pisanja scenarija. Zato se Spike udružio sa piscem knjige lično i nije želeo da snima dok se Maurice ne složi sa verzijom, a njihova ideja je bila da film što je manje moguće liči na knjigu.

    Where The Wild Things Are je priča o dečaku koji se oseća zapostavljeno od strane samohrane majke i bežeći od kuće prolazi kroz oluju i iznenada dospeva u zemlju divljih zveri i čudovišta. Oni su svi veći, snažniji i jači od njega, ali on se ipak odvažio da se postavi kao da im je ravan pa čak i jači. Suprotstaviti se čudovištima iz ormara i ispod kreveta, i ne samo to, već ih i pokoriti je odlična metafora za dečju knjigu. Predstava koju pružamo drugima, način na koji se predstavljamo čini najveći deo onoga što će ljudi misliti o nama. Ako se predstavite kao kralj - ljudi će vas gledati kao kralja, ako se predstavite kao prosjak - gledaće vas kao prosjaka. Medjutim već na početku shvatamo da i čudovista, ma koliko veliki i snažni bili, njihova jedina želja, jedino što traže je kralj, neko da ih vodi i obezbedi im osnovne ljudske (?) potrebe - sreću i svet bez tuge i samoće. Možete ovu metaforu tumačiti geopolitički i psihološki, društveno i lično, kako god želite, ali poruka je jasna. Ali šta se dešava kada spadnu sve maske? Kada se skine sva šminka? Kada zadje sunce? Ko je onda kralj? Ko će onda da odlučuje umesto nas, da nas vodi i brani od svakog zla?

    Ovakav film, sa malo teksta, prirodno je morao biti dopunjen adekvatnom muzikom, a koga bolje pozvati da radi muziku za dečji film nego najveće dete od svih koje uživa da se krevelji, skače i oblači u razne boje - Karen O iz benda Yeah Yeah Yeahs. Ali Karen je imala i pomoć - decu bez kojih ovaj saundtrek ne bi sigurno nosio toliko energije. Hor koji onako kako samo deca to umeju, istovremeno veselo i besno, drsko i optimistično peva o tome šta se nalazi u njihovim srcima i glavama, jer niko bolje ne razume decu od njih samih. Saundtrek ne prati radnju filma hronološki ali prati svaku situaciju zasebno, pa tako svaka bitnija scena ima pesmu koja je opisuje. ,,Igloo” odslikava situaciju kada se dečak Max oseti usamljenim, ,,Worried Shoes” i ,,Capsize” kada beži od kuće, ,,All Is Love” dok sa čudovištima gradi savršeni svet i ,,Rumpus” kada ga biraju za kralja i kada shvata da najzad može da radi šta hoće i da će biti u centru pažnje. Iako se ne pojavljuju na saundtreku Arcade Fire sa svojim albumom Funeral su bili inspiracija Spike Jonze-u dok je pisao scenario, a njihova pesma ,,Wake Up” se pojavljuje u trejleru za film.

    Where The Wild Things Are definitivno nije film isključivo za decu. On je i poruka za one koji su (ne tako) davno bili deca, a koji su dozvolili da ih svakodnevne obaveze, društveni zakoni, stege i kalupi odvuku od onog što je iskonsko u njima. Nesvesno, protiv svoje volje, oblikovani su tako da ne smeju da plaču kad im se plače, da vrište kad im se vrišti, ujedaju kad im se ujeda i smeju se iz sveg glasa kad je nešto smešno, jer, pobogu, odrasli smo. Gde su divlje zveri? Gde su nestale? Neke ćute i sede za kompjuterom. Neke ćute i šetaju po tržnim centrima, jer najzad imaju gde da kupe lepu odeću. Neke nikad nisu ni bile divlje, uvek su bile pitome. Šćućurene u svojim pećinama, previše uplašene da izadju i izgrade bolji svet.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • (500) Days Of Summer OST @ Autabout

    23 Oct 2009, 15:54 by YangHaizi



    (500) Days Of Summer je film o tome kako su u jednom momentu ne tako davno muškarci postali žene, a žene muškarci. (Kako ko i kako gde!) Da objasnimo, Tom Hanson (Joseph Gordon-Lewitt) je veliki ljubitelj muzike posebno grupe The Smiths i sličnih tj. ,,tužne britanske pop muzike” kako sam narator kaže. On se školovao za arhitektu, ali radi kao pisac čestitki. Zahvaljujući svojoj zanesenosti (muzikom) Tom živi u ubedjenju da će biti potpuno srećan tek kada upozna pravu devojku. I upoznaće je, ona će se zvati Summer (Zooey Deshanel) i radiće kao sekretarica u istoj kompaniji i neće verovati u ljubav zahvaljujući propalom braku svojih roditelja. I ona će voleti Smitse ali izgleda ne dovoljno.

    Po trejleru biste pomislili kako se ovde govori o zaljubljenicima u muziku, ali nakon gledanja filma shvatate da je američka filmska industrija svesna da ako ne ubaci popularnu muziku u film i po mogućstvu Zooey Deshanel sa svojim vintaž imidžom od filma neće biti ništa. Tako saundtrek počinje narativnim delom ,,A Story Of Boy Meets Girl” baš kao i film, a odmah zatim isto kao u filmu sledi vesela pesma ,,Us” koji izvodi ljupka Regina Spektor, a koja se prvi put pojavila na njenom albumu Soviet Kitsch 2004. godine. Regina-u ćemo čuti i u realnost/mašta momentima uz pesmu ,,Hero” nešto kasnije. Odmah za njom sledi čuvena morbidna pesma grupe The Smiths ,,There Is A Light That Never Goes Out” uz koju će se Tom i Summer upoznati, ali i pesma ,,Please, Please, Please Let Me Get What I Want” koja osim što se pojavljuje u jednoj sceni odlično ide uz samu poruku filma. Obrada ove pesme u izvodjenju She&Him tačnije Zooey Deshanel i M. Ward-a, će i zatvoriti ovaj soundtrek. Još jedna obrada je ,,Here Comes Your Man” koju u originalu izvode Pixies, a ovde mladjana Meaghan Smith. Ova pesma je pored ,,Sweet Disposition” jedina nova pesma na albumu. ,,Sweet Disposition’’ je delo grupe The Temper Trap i ona je zahvaljujući ovom saundtreku postala neverovatan hit, a odlikuje je onaj snowpatrol-ovski naboj i energičnost. Kanadski bend Doves sa sobom obavezno nose neki osećaj neuspele romanse i na saundtreku se našla njihova pesma ,,There Goes The Fear”. ,,You Make My Dreams” koju su nekada davno izvodili Hall&oates je vesela i odlično se ukapa sa Tomovim osećajem zaljubljenosti. Gospodja Sarkozi i manekenka koja se bavi pevanjem (što u Francuskoj izgleda ne zahteva neke posebne glasovne mogućnosti), Carla Bruni, gostuje sa pesmom ,,Quequ’un M’a Dit”. Feist je pozajmila svoju pesmu ,,Mushaboom” sa svog prvenca Let It Die, a Simon & Garfunkel su bili nešto škrtiji pa od njih slušamo ,,Bookends”od samo minut i dvadeset sekundi. Australijanci koji su se raspali pa ponovo okupili, Wolfmother, pevaju pesmu ,,Vagabond” sa svog hvaljenog prvenca. Tu su još i Black Lips tzv. flower-punk (?) bend iz Atlante sa pesmom ,,Bad Kids” iz 2007., zatim Mumm-Ra koji izvode pesmu ,,She’s got You High” i ona je preuzeta sa albuma These Things Move In Trees. Dakle kompilacija već proverenih hitova.

    Malo drugačija američka romantična komedija kakva je (500) Days Of Summer ostaviće utisak najviše zahvaljujući pažljivo odabranoj muzici za svaku scenu. Ovo je pre svega terapija i neka vrsta osvete, što se vidi u poruci na samom početku filma, režisera Marc Webb-a. Ovo je i priča o tome kako smo navikli da svoja osećanja izaražavamo (ili sakrivamo?) preko pesama i filmova, delom jer ne umemo i zato što nismo uvežbani, a delom zato što nam je tako lakše. Toliko emocija u kulturnim sadržajima koji nas okružuju, a mi ostajemo nemi ili još gore hladni kada je red na nas da iskažemo svoja osećanja. Paradoks. Ironija. Ovo je i priča o tome kako su idealistima ponekad potrebni i realisti, da ih podsete šta je stvaran život. Ali i kako su realistima potrebni idealisti da ih podsete da nije baš sve tako crno i da ponekad moraju da veruju u sudbinu, zvezde i pre svega ljubav.

    © 2009 Autabout Ltd. All rights reserved.
  • Mayer Hawthorne - A Strange Arrangement @ Autabout

    27 Jul 2009, 12:32 by YangHaizi



    Belcima koji se bave soulom, hip hopom i ostalim muzičkim žanrovima koji potiču iz afro-američke zajednice potrebno je duplo više dokazivanja i truda nego njihovim kolegama tamne puti. Srećom, imamo dosta primera veoma uspešnog oslanjanja na jedan žanr pa čak i prevazilaženje ili nadogradjivanje istog sopstvenim idejama koje afro-amerikanci verovatno nisu ni uzimali u obzir kao što je korišćenje elektronike umesto fanki ili džez semplova. Nažalost Mayer Hawthorne nije primer takvog izvodjača. Iako ga zaljubljenici u muziku hvale kao nekoga ko oživljava stari soul, ovaj dečko iz Detroita nije nam svojim prvim albumom A Strange Arrangement pružio ništa što već nismo čuli. Raphael Saadiq je pokušao istu stvar prošle godine i nije se baš proslavio, ali Raphael kao neko ko je dobrim delom zaslužan za razvoj neo-soula može sebi da dozvoli takve izlete, a novajlija kao Mayer tek treba da se pokaže!Deluje da su kritičari i sami svesni toga, ali verovatno se vode principom-bolje išta nego ništa!E pa nije!Ne želimo šećernu vodicu da nas drži u životu dok ne stigne hrana!
    Ceo album je manje-više suva kopija opusa Marvin Gaye-a i Curtis Mayfield-a, a Mayer ide toliko daleko da menja visinu i boju (i tako jadnog i nedefinisanog) glasa po sličnosti sa pesmom koju je uzeo kao osnovu. Posebno ubija u pojam kada otpeva Come’on darlin’ don’t be scurred samo da bi se rimovalo sa bird. Numere već na prvo slušanje ukazuju na kopiranje kako retorskim delovima u pesmama tako nazivima poput ,,One Track Mind” i ,,Your Easy Lovin Ain’t Pleasin Nothin. ,,Maybe So, Maybe No” je jedina pesma koja je delovala kao autorsko neprekopirano delo, jedina za koju se moglo reći da je nastala u 21. veku jer veoma podseća na ono što radi Jazzanova, ali tu odmah sledi razočarenje kada saznate da je ovo zapravo jedina obrada na albumu i to grupe New Holidays. Ovaj primer pokazuje da bi album verovatno bio mnogo bolji da je Mayer zaista obradio stare pesme, ali dajući im svežinu i unoseći nešto lično u njih, da nam je pružio svoju viziju već pomalo zaboravljenih hitova.
    Mayor kao izgovor navodi sve uticaje koje je sakupio odrastajući u srcu soula, ali i drugi su bili pod istim uticajima i ugledali se na iste izvodjače pa su izgradili sopstveni zvuk.
    Očigledno da nije dovoljno slikati se ispred prvog Motown-ovog studija Hitsville U.S.A. i napraviti plagijate njihovih pesama već se mora malo napredovati. U poredjenju sa savremenim soul izvodjačima, posebno kolegama iz Stones Throw-a na primer Dudley Perkins-om i Georgia Ann Moldrow, Mayor je svetlosnim godinama iza! Mayore, dragi, nisi nas ubedio!
    Ukoliko ste dugogodišnji ljubitelj soula može se desiti da vam sadržaj albuma promakne tražeći sličnosti izmedju Mayer-a i njegovih uzora, ali album takav kakav je predstavlja odličan početak za slušaoca koji tek želi da se otisne u soul vode, iako je jedina inovacija vinil u obliku srca!
  • Bibio - Ambivalence Avenue @ Autabout

    27 Jul 2009, 12:30 by YangHaizi



    Bibio je umetničko ime britanskog producenta Stephen-a Wilkinson-a čiji je album Ambivalence Avenue toliko eklektičan da je jednostavno gubljenje vremena pokušavati smestiti ga u jednu žanrovsku korpu. Ne možete ga uporediti sa jednim odredjenim izvodjačem već biste morali uzeti u obzir nekoliko izvodjača istovremeno jer na ovom albumu ne postoje dve pesme koje su slichne. On je istovremeno DJ Shadow i Jose Gonzalez. On je i davno prošlo skoro zaboravljeno vreme u formi afro bita koji je već dve-tri godine američki indi trend broj jedan, ali ga ne preslikava bez trunke mašte kao prehajpovani Vampire Weekend ili Dirty Projectors, već interpretira na sebi svojstven način. On je elektronska sadašnjost slična Flying Lotus-u ili RJD2. Prvo ćete čuti naslovnu numeru ,,Ambivalence Avenue” sa svojim etno motivima, zatim će vas iznenaditi dillatastična ,,Fire Ant” i kingsofconvinence-ovska ,,Abraison”. Oni koji su devedesetih najviše voleli da svoje slobodno vreme provode igrajući Segu će se oduševiti bitovima iz igrice Super Mario pretvorenim u prefinjeni elektro zvuk u pesmi ,,Sugarette”. Neko bi pomislio da njegova nesvrstanost pedstavlja njegovu neodlučnost ili nestalnost, ali ne, on je podjednako dobar u svakom žanru! Očigledno da nije ni želeo da napravi samo hip hop ili samo elektro album, nego neku vrstu šafla u jednom. Po svemu sudeći uspešna formula, pa ne čudi što slušanje ovog izvodjača na last.fm-u raste ludačkom brzinom. Na osnovu nekoliko intervjua zaključujemo da je Bibio jedno preosetljivo englesko biće koje plače na svaku drugu knjigu ili film, snalažljivo u kuhinji jednako koliko i u studiju, a osim što je fan listova čaja i seoskih predela izuzetno voli i poštuje bend Boards of Canada, a i oni njega jer su mu pomogli da se probije. Ukoliko morate da budete indi čak i na plaži ili dok šetate gradom na minimalnih 30C ovaj album je pravi izbor. Da li je Bibio novootkriveni muzički genije ili samo neodlučni šizofrenični lik kome se posrećilo pokazaće vreme.
  • Bez Panike!! Neko nas stalno posmatra....

    6 May 2009, 18:50 by Goranche

    Ustajem pre neki dan. Palim komp. Tako mi se nešto novo sluša. Sve mi je isto. Sam sebi ličim na onog lika iz Kengura, koji visi na na šipci i viče HOĆU NEŠTO DA SE DESI. Mozgam. Sevne mi ime Leonard Cohen. Video sam to ime par puta dok sam bio u mesecu februaru, ili kako smo ga surovi i ja zvali, "februar - mesec Bob Dylana" . Jedino što znam za Coehna, da je mator, da je uticajan, i da se matorci kunu u njega.

    Ctrl+t, sevne novi tab, wiki Leonard Cohen. 74 godine, matoro nema šta. vidi vidi, nije svirao 15 godina, krenuo ponovo, neko mu drpio lovu pa sad tezgari za penziono. Leonard Cohen discography se plavi, jedan klik, i čovekov opus je pred željnim očima Žarkovca. Novi live album, ajmo odatle. U kritike dobre. Ctrl+t, mininova, prsti unoseLeonard Live in London, i posle par minuta čukanja telekomovog adsla, pesme u foobaru spremen da odu u last.fm raj.

    Prija, više od Bob Dylana. Hmmm, maj mesec ili "mesec Leonarda Cohena"? Zadovoljan sam.

    Ustajem sutradan. Uzimam Blic, i dok voda za kafu vri, zapanjeno čitam ogromni naslov : " Leonard Coehen U Areni ,,. To je zbog mene, sto posto, video da ga neko skida sa torenta iz bg-a, i kaže, ajmo tamo.

    Trk za komp. Power on. Dva klika na firefox. Last.fm. Do you want to add
    Laonard Cohen at Belgrade arena to your calendar?
    . Jok, ti ćeš.

    .......

    Jutros sam ustao. Upalio komp. Skinuo ponovo Radiohead - In Rainbows.
    Čekam Blic sutra. Možda me krenulo.